Jedan od niza zapisa legende o Picokima nalazimo i u Narodnim novinama iz 1902. godine. Legenda je ispričana u obliku pjesme, pod naslovom Kako se Gjurgjevac otresao Turaka, nepoznatog autora inicijala M. J. (po narodnoj priči). Prema stihovima pjesme može se zaključiti da autor nije domaći čovjek, jer u cijeloj priči nije spomenuo Picoke i staricu.

 

Kraj Gjurgjevca, stara grada,

Turska vojska jednom pala;

Obkoli ga s svih strana

Mnoga vojska, nije šala!

 

U gradu je mala četa

Graničara ponositih,

Za krst časni i slobodu

Svi su spremni krv proliti.

 

A imadu nešto hrane,

Nešto praha i olova,

Na kulama napereno

Bješe dobrih par topova…

 

Čim se vojska utabori,

Odmah na grad pucat stala,

Ali hrabro suzbija je

Graničara četa mala…

 

Više puta s obje strane

Razvila se borba ljuta,

Ali hrabra naša četa

Suzbi Turke svaki puta.

 

Graničari smjelo viču:

Poslušali Graničari,

„Napried! radje smrt i raka

Nego živi da padnemo

Kao roblje turskih šaka“…

 

Prolila se silna krvca

Mnogo vojske već je palo,

Graničara još u gradu

Ostalo je samo malo.

 

Ne imadu već ni hrane

Najnužnije što im treba,

Još imadu jednog pietla,

I uz njega koru hljeba.

 

Ali hrabri Graničari

Vole trpjet glad i muke,

Neg sramotno kao roblje,

Da u turske padnu ruke.

 

Svi će radje krv prolijat

Za krst časni i slobodu

Neg predajom da ostave

Podlu spomen svome rodu.

 

Prem se naši hrabro bore,

Turci ipak dobro znadu,

Da će gladom izmučeni

Morati sebe da predadu.

 

Opet ljuti boj se bije,

Opet vrela krvca teče,

U gradu se sad na ražnju

zadnji pievac eno peče.

 

Svi u kolo tad se stave,

Da podiele što imadu,

A tada će svi do jednog,

Poginuti u tom gradu.

 

A kapetan mudar bio,

Pa družini svojoj reče:

„Čuješ li me družbo mila,

Zadnji pievac već se peče.

 

Jedan pievac, jedan hljebac,

To od svega još nam osta,

Ali za sve družbo mila

To nam neće biti dosta.

 

Već žrtvujmo i to radje,

Bacimo ga izvan grada

I onako ne možemo

Tim utišat ljuta glada.“

 

Hljeb i pievca u top stave,

Pa ga onda lakim hitom

bace Turkom iz tvrdjave.

 

Kad to vide turski paše,

Stanu psovat, čupat bradu,

Jer gdje tim se bacat može,

Misle, nije traga gladu.

 

Telal viče na sve strane,

Diž te momci čadorove,

Zaludu je, jer ne ćemo

Nikad dobit tvrdje ove.

 

Nasta metež, mrki Turci

Natrag su se spremat stali,

Ostavljajuć druge mnoge

Pod bedemom što su pali.

 

Kad to vide Graničari

Ohrabre se jošte više,

Te iz kule topovima

Živo Turke popratiše…

 

Tad veliko bješe slavlje,

Što je mlada ili stara,

Pljeskalo je: „Bog da živi!

Hrabru četu Graničara.“

 

Još i sada pričat znadu

Podravkinje, svaka baka,

Kako pievcem spasio se

Grad Gjurgjevac od Turaka.