Čim je grožđe počelo pisaneti (dobivati boju) svaki je gazda počeo sa pripremama za berbu. Trebalo je pripremiti lagve, pogotovo one koji su bili prazni i rasušeni, kao i kace, bedne i lakomice, zatim, napuniti ih vodom da se napnu duge, oprati i zasumporiti, potoči obroče i premazati z obrezinjem, pripraviti pilke i čepe, loja za vrata zamažuvati na lagvu, rogoza za pilke omatati, i štošta još. Osim ovoga, pronaći broždalko negde f kotu ičeno (ili skočiti f kolijnak i odseči novo), izvaditi i oprati ruljačo (muljača), oprašiti i omesti pavočijne s preše, šarafe podmazati… Tek tada je mogao odrediti kada će biti berba. Podravci bi rekli da ido brat gorice, a ne grožđe. Obično bi se skupilo podosta težaka, što žena što muškaraca. Muškarci su nosili grožđe iz trsja i vodili brigu oko broždajna tropa, odnosno ruljanja, i prešanja. Ostali bi brali uz veselje i pjesmu. Gazda je znao reći da moraju fučkati dok beru, samo da čim manje zoblju grožđe. Ako je u trsju imao direktora, vodio je brigu da se pokupi svaka bobica koja bi pala na zemlju. Starci su rekli da se ono što je Bog dao ne smije ostaviti. Direktor se, ako nije dovoljno puta prskan z galicom sav znao osuti, tako da bi i na najmanji dodir sve bobice poispadale na zemlju. A sakupljati bobice između trave i korova nije bio omiljeni posao berača, pa su pojedini, gazdi u inat, bobice nogom zagazili u zemlju. Stoga su neki znali prigovarati gazdi da kaj je delal tulike dane v goricaj a da neje stigel barem tri četiri pot pošpricati. Naravno da nije imao vremena jer je s međašima morao voditi važne i iscrpne rasprave uz kupicu vina (oni visoko baždarjeni pili so s škafa). Berače se nije plaćalo, već si je svaki uzeo malo grožđa i natočio mošta f putrico.