Zvonko Lovrenčević (1911. – 1990.) rođen je u Bjelovaru. Osim što je bio učiteljem, bavio se etnografijom, etnomuzikologijom i arheologijom, pa je sakupio podosta narodnoga blaga istražujući duž Bilogore i Podravine, te u okolici Bjelovara. Kraće vrijeme polazio je školu i u Đurđevcu, gdje mu je otac službovao kao kotarski pristav. Zapis o legendi (Picoki) nalazimo u njegovoj rukopisnoj zbirci Narodne priče iz okolice Bjelovara (1963.), koja se čuva u Institutu za etnologiju i folkloristiku u Zagrebu.

Na svome istraživačkom putu upoznao je Đurđevčana Stjepana  Ružića jednog od svojih brojnih kazivača narodnih običaja i napjeva, s kojim je razgovarao 1951. godine. Priču nije zapisao u Đurđevcu, nego vjerojatno u Svetoj Ani, gdje su razgovarali o narodnim običajima. Ružić je rođen 18. studenoga 1875. godine, pa njegovu priču možemo smatrati starom skoro podjednako kao i Jalžabetićevu (1898.), jer ju je vjerojatno čuo od djeda koji je rođen početkom 19. stoljeća.

Došla jena turska vojska pod Đurđevec – vodil ju je sam Sokolović paša. Opkolili oni grada. Nišče ne mogel van ni nuter. Pozivali Turki Đurđevčane da se predaju, ali oni se neso dali fkanit.

                        Vele njima Turki:       

“Dobro, dobro, bute vi več videli, bute vi več ogladneli, a onda vam več spasa ne bu.”

Tak je i bilo. Ljudi su v starom gradu več skorom se pojeli, al se durati moralo kajti se drugač ni moglo. Se ne znalo kaj je gorše ili hmreti od glada ili od Turčina. Kak je hrane ponestalo vidlo se da je blizu kraj. Ostal im je još samo jen kruv. Stem se ne moglo nikam i nikaj pomoči. Al se onda jen čovek zmislil pak on njima pove ovak:

“Ludi, znate vi kaj! Denemo mi toga picoka i kruva f top pak mi to na Turke ispalimo. Tak i tak od njih več hasne ni, a itak se morti Turki splašiju.”

Tak so i fčinili i Turki so se strašno splašili i rekli:

“Joj, kuliko ovi još imajo picokof i kruva. Bežmo mi!”

Pobegli oni a Đurđefčani veseli ostali živi i zdravi.