Današnja župna crkva u Molvama građena je skoro deset godina, od 1855. do 1862. godine. Nakon dovršetka gradnje slijedila je posveta crkve 9. studenog 1862. godine. Vijest o ovoj svečanosti napisao je ilirac Ferdo Rusan i objavio u Narodnim novinama. Da ne prepričavamo ovaj događaj, objavljujemo prijepis njegova članka.

„Evo usudjujem se pèrvi put na vidik izići, a k tomu me prinuka svečanost, kojoj danas prisustvovah. Toj svečanosti povod je, što je župa Molvarska svoju još godine 1855. graditi početu, a ove godine dogotovljenu žunu cèrkvu javno i svečano posvetiti dala. Ta zgrada je ponos čitave Podravine, i tèžko da u svojoj Hèrvatskoj izuzamši nieke poveće gradove ima ovakove cèrkve. Kad čoviek pomisli na mali broj stanovničtva občine ove, koja jedva 154 kuće broji, doista diviti se mora velikim žèrtvama, koje je ta občina učinila. K svečanosti toj gèrnulo je pobožno ljudstvo od ranoga jutra iz ciele okolice. Oko devet satih u jutro zatutnje topovi i zazveče prekrasno zvučeća tri zvona od 16-8 i 4 centa, da navieste sakupljenomu puku početak željno izčekivane svečanosti. Prečastni g. začastni kanonik i župnik gjurgjevački Nikola Žalec obavi u mnogobrojno podvorbu cèrkvene obrede, kojima prisustvovaše blagorodni g. pukovnik i zapoviednik slavne gjurgjevačke pukovnije pl. Ljuboević, pratjen mnogobrojnom svitom štopskih i inih častnikah, i činovnikah i ostaloga nebrojenoga puka. Od svojih župljanah kao i u čitavoj okolici obće ljubljeni župnik g. Franjo Drobčec proslovi kod službe božje krasno toj svečanosti primiereno, svakoga u sèrdce dirajuće slovo, a poslie dovèršene službe božje počasti nas jedno 40 na broju isti g. župnik baš kako treba po hèrvatskom običaju. Kod te prilike nazdravi naš vèrli rodoljub g. satnik Rafael Vucelić zdravicu Nj. veličanstvu, našem premilostivom caru i kralju, Nj. veličanstvu premiloj našoj carici, čitavoj carskoj obitelji, zatim Nj. uzoristi stožerniku i nadbiskupu Hauliku, napomenuv njegovu toli poznatu darežljivost, koja se je i kod gradjenja ove cèrkve i opet obielodanila, svietlom našem banu preuzvišenomu Šokčeviću, g. generalu Čiviću, koji je pèrvi povod dao da se ova prekrasna cèrkva gradi, i napokon g. pukovniku Ljuboeviću, koji je sa otčinskom brižljivostju vazda nastojao, da se ovo dielo čim prije željnom cilju dovede. Da je svaku zdravicu gruvanje mužarah i veliki „živio“ sliedio, nebi trebao ni spomenuti. Po dovèršenom obiedu dade naš ljubimac g. pukovnik Ljuboević urediti pučku svečanost, kod koje su se naše vitke Podravkinje uz glasbu gjurgjevačke pukovnije u plesu kano vile nadmetale, te tako svèršismo i ugodno sprovodismo jedan dan, koi će ne samo obćini Molvarskoj već i cieloj okolici dugo ostati u pameti.“