Žabe (Ranidae) su životinje iz porodice bezrepih vodozemaca (Anura) koje su bile sveprisutne u ovome dijelu Podravine, budući da je ovaj prostor nekad obilovao močvarama i vlažnim livadama. Đurđevec je bio potpuno okružen močvarama pa se stari Đurđevčani rado sjećaju orkestriranog kreketa žaba koji se širio ravnicom u smiraj dana. Žaba ima posebno mjesto u đurđevačkoj tradiciji jer je zastupljena u staroj narodnoj predaji, kao i picok. „Legenda o začaranim žabama“ sačuvana je u rukopisu Tome Jalžabetića iz 1898. godine: Okraj grada, gde je najvekša močvara, nečuje se nijedna žaba, v nijedno dobo leta regati. Stari ludi pripovedajo, da je bila negda jena baba osudjena v rešt. Onda i je rekel kapitan, ako včini onem žabam kaj nebodo regale, da ji rešta oprosti. Tak je baba i včinila.

Osim toga, narodna je predaja svoje mjesto pronašla i u dječjoj priči Matilda i zagonetne žabe, autorice Ivanke Ferenčić Martinčić, ravnateljice narodne knjižnice u Virju. Žaba u đurđevečkoj kajkavštini danas nema drugo ime, ali su ju nekad, prema jednoj kazivačici, zvali krota (od njem. Krote). Đurđevčani žabe razlikuju po boji; zeleno i braonasto (smeđu), zatim krastačo, kralevo žabico (gatalinka) i kunkača (mukač), a punoglavca zovu žabji vujec. Vezano uz žabu postoji nekoliko uzrečica:

imati čega kak žaba perja – nemati čega

migati kak žaba z šalate – treptati očima

mokro čem se žaba pošči – poplavno, naplavno (o tlu)

vidla žaba kovača pak je i ona nogo digla – povesti se za kim, čim; ugledati se na koga, što; oponašati koga, što

napujavati se kak žabji vujec – jako napuhivati obraze

žabja sobota – subota u fašenskom tjednu