Etnomuzikolog Ivan Ivančan iz Molva donio je u svojoj knjizi etnografske zapise svoga oca Andrije. Zanimljivo je pročitati kako je podravski seljak, neobrazovan i bez ikakve škole gledao na sunce, mjesec, kišu i druge pojave oko sebe: „Sonce je Bog stvoril, kaj nas greje. Ne znamo od česa je. Sonce ide po zraku, na nebu je. Sonce se giblje. Mesec se računa da je nekakva zemlja. Stari so računali da so ono na mesecu dva angela i da drže zemljo. Mesec je celi, samo ga nekaj pokriva. Danico, kosce kaj ido četiri skupa, kumovo slamo, jutarnja zvezda. Da so druge zvezde sakojega pojedinca sveče. Dok sveča dogori, opane, čovek vmerje. Grom kazni čoveka. Ilija vudara. Veter je čovek. Bil je došel k nekomu z velikom bradom i ves strgan. Onda so ga pitali što je: Ja sem veter. Kad je treba pušem, oblake rasteram, a da ne mene, vi bi zlo prešli puno pot. Dežđ je z vode. Megla se digne v zrak i s toga dežđ curi. Sproglja pije vodo, se spruži, onda s toga nastano oblaki i dežđ pada. Popije i žabe i ribe i onda padajo dole. Denes svet više vu te stvari ne veruje. Zemlja je ravna ploča. Da je okrugla bi se skopitali š nje. Gde je zemlji kraj tu je nebo vutprto. Dok nam svetlo zajde, njem zide. Nam je noč, njem den. Kak njem onda zvezde? Jeli imajo zraka? I otkod njem dežđ opane. Jel naš prepane, onda njem zemlja prepušča? Sim je zašlo, sim zije (sonce). Kak žočanjek belanjku“.

Izvor: IVANČAN, Ivan. Molve. Narodni život i običaji, Molve,1998.