Nekad se vrabca smatralo najštetnijom pticom u Podravini. Jest da su jastrebovi znali odnesti pokoje pile, ali u pravljenju štete ljudima, vrabcima nije bilo premca, jer ih je bilo bezbroj. Narod je bio ogorčen jer su u polju znali uništiti jako puno žita, pa su ljudi ostali skoro bez kruha. No, vlasti su štitile vrabce uvjeravajući ljude da su im na korist, da jedu štetne gusjenice, što baš i nisu vjerovali. Tvrdili su da su zimi radije šturkali pupove na voćkama nego gusjenice. Ljude su vrabce prezirali jer su oni jedine ptice koje nisu tražile hranu u prirodi, kao druge, nego isključivo na grbači seljaka, u žitu i dvorištu. Žene su bile ogorčene jer čim bi stavile hranu peradi, vrabci bi se odmah tu stvorili i sve pojeli, a zimi su čak zalazili i u prostorije. Pilićima bi ljeti, dok su ukućani bili u polju, pojeli i raščeprkali svu hranu, a kako je rekla jedna gazdarica, a dok dojdem doma vrapci se f kopajnu vu vode peruše siti i napiti. U polju su letjeli u jatima okupljajući se u grmlju u blizini žita uz gromoglasno živkanje. Tako bi prizvali i druge, pa navalili na žito. Za nekoliko dana opustošili bi cijelu njivu. Čak bi slomili slamu i trijebili zrnje na tlu. Kad bi se vlasnik pojavio na njivi pokušao bi ih otjerati, ali bi oni odletjeli na drugi kraj njive, i tako nikad kraja. Od toga nije bilo koristi pa su ljudi u žito postavljali plašila, ali i to je bilo uzaludno. Čak su išli i babama gatarama da one pokušaju spriječiti najezdu. Onaj koji je imao dovoljno ljudi, što je ovisilo o veličini njive, mogao je stalnim otjerivanjem za tri dana odagnati vrabce, koji bi se zatim preselili na nečiju drugu njivu. Puno štete znali su napraviti i u slamnatom krovu na kućama i štagljevima, kamo su se znali naseliti, tako da je krov za tri godine posve bio uništen.