Čiste bačve prali su s kropom (vrelom vodom) koji se ulio u bačvu, te se ona zatvorila i takva držala određeno vrijeme, odnosno zaparila se je. Nekad se kod zakuhavanja bačava koristila biljka lekotica (bot. bročika Galium molugo L.). Pokvarene bačve prali su živim vapnom, vitriolskim uljem, te brašnom ili mekinjama. Živo su vapno stavili u bačvu, zalili vodom, a bačvu zatim zatvorili. Kad se voda zagrijala a para prodrla u duge, dolili su još vode u bačvu koju su potom oprali valjanjem, odnosno kotrljanjem. Vitriolskim uljem premazali su suhu bačvu i dobro nakvasili. Nakon nekoliko sati bačva su ispraznili i oprali čistom vodom. Brašnom se pralo tako da se umiješalo u bačvu punu vode. Prije nego li se brašno počne kiseliti bačvu su isprali. Ako je bila rasušena, hladna se voda držala 2-3 dana da se napnu dužice. Nakon toga slijedilo je pranje vrelom, a potom ispiranje hladnom vodom. Vinski kamen odstranjivali su tako da su u vodu za pranje stavili lanac ili deblji šljunak, pa se kod kotrljanja kamen drobio i odvajao od unutrašnje stjenke bačve. Octikavost se rješavala s kuvanemi valankami (kuhanim bundevama) koje su onako vrele, uz dodatak vrele vode, odmah stavljali u bačvu koju su zatvorili i ostavili odstajati kraće vrijeme. U istu svrhu moglo je poslužiti i breskvino lišće. Bačvu su na kraju oprala hladnom vodom. Postupak se ponavljao sve dok bačva više nije imala neugodan miris.