Dolenčev zapis Legende o Picokima, kao i Lovrenčevićev, pohranjen je u Institutu za etnologiju i folkloristiku u Zagrebu, pod naslovom Zakaj Đurđefčanom vele Picoki?, s podnaslovom Predaja iz Đurđevca. Dolenec je kazivače Petra (1900. – 1982.) i Anu Ređep rođ. Matkov (1903. – 1984.) iz Đurđevca magnetofonom snimio u svibnju 1978. godine a prijepis razgovora uvrstio je u svoju rukopisnu zbirku Hrvatske narodne pripovijetke, bajke, predaje, anegdote i pošalice. Kazivači u svojoj priči spominju Ulama-bega, očito pod utjecajem scenarija scenskog prikaza, koji se tih godina već izvodio. Ređepovi, kao i Jalžabetić i većina starih zapisa, svjedoče o punjenu topa ne samo picokom, nego i kruhom, što je danas posve zaboravljena činjenica.

Tak se pripoveda da so ljudi čuli jednoga dana da će Turci napadati grad i tu so zgradili grada. Od toga sela Sošice jeden po jeden čovek je bil i tak so cigla po cigla jeden drugomu dodavali i gradili so grada. I grada so podigli i si so stali vu ot grad. I tu so – dakak – imali svojega vladara, koj je s njimi komanderal. I tu je te svet bil vnutre i napadali so Turci s Peskov. To se je zvalo negda Kraljeva jama. Tu so se Turci dekuvali. I Turci so napadali grada i podjenoma opsakali, ali je tu bila jena stara žena nutre. Ona je čuvala za svojega sina pefca i kruva. Ali je nejin sin poginol. A nesu se nikak mogli Turcev rešiti i ona se dosetila i rekla je da nek dene toga pefca i kruva f top i nek ga puste prama Turkom. A te Turec, Alama-beg se je strašno iznenadil. On je nje prisiljuval glađu, da se bodo predali od glada. Ali dok je zgledal toga kruva i toga pefca, on je rekel:

„Pa Đurđevčani imajo još jesti za sto godina. Ne možemo im ništa!“

I tak je odvinol od Staroga grada, a Đurđevčani so ondar ostali  Picoki, kak se za mladoga pefčeca, pohanca, veli po domače – picok!