„Piščokari“


Nekad su Podravinom prolazili razni putujući meštri: šlajfari, špengleri, brusari, drotari, ambrelari i mnogi drugi. Tako i piščokari. To su bili putujući nakupci peradi i jaja. U Podravini bili su česti gosti jer je bila bogata s peradi i stokom. Na kolima su vozili gajbe za mladino (pohance, kokoši, purane…) i kutije za jaja, te su vikali: „Lovi, lovi, lovi!, Nosite majka, jajca, piščoke, kokoši!“. Zvonili su malim zvonom da upozore domaćice na svoj dolazak. Često su se služili dugim bićem kojim su usput vješto znali opuhnuti kakvu kokoš i na brzinu spremiti u gajbu da ih drugi ne primijete, pogotovo jer je perad često boravila na ulici i travnicima. Svu otkupljenu perad i jaja vozili su na željeznicu u Koprivnici i prosljeđivali u Zagreb, Beč i neke ugarske gradove. Ovim se poslom bavio i Đurđevčan Đuro Kožar (1908.), pa je zbog toga nosio nadimak Piščokar. On je također obilazio sela i otkupljivao perad i jaja. On je pak imao drugu, vrlo jeftinu metodu nabave peradi. Kad je prolazio selom i vidio da u dvorištima nema nikoga kod kuće, ulio bi kokošima rakiju u posude za vodu. Kokoši bi se napile, klonule i onemoćale. Domaćice bi mu na njegovu povratku ponudile navodno bolesne kokoši za bilo kakve novce, samo da ih se riješe. Kad je nakon podužeg puta stigao kući kokoši su došle k sebi, te bile žive i zdrave.

 
comment 

KOMENTARI

Komentari

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Do NOT follow this link or you will be banned from the site!