Nekad se u podravskim obiteljima rodilo puno djece, a među njima našlo se i duševno bolesnih, koji su u obitelji rasli i živjeli. Takve su zvali duševnim bokcima. Posprdno ih se govorilo: našinjeni, stekli, trkneni, munjeni, neso na mestu, pamet je je ostavila, ponoreli so, razišli so se s pametijom, neso pri sebe, neso im si doma, skrenoli so spametijom, nekaj im  fali v glave, malo so ojs, vušli so šume... Obitelj ih je kao takve prihvatila i trpjela, a neki su ih ismijavali, zapostavljali, omalovažavali i općenito se loše odnosili prema njima, ili ih čak protjerali od kuće. Tek rijetki bi bili upućeni u umobolnicu u Stenjevcu. Takve je i župnik naznačio u crkvenoj matičnoj knjizi Stališ duša (Status animarum) tako da se zna tko su bili ti ljudi. Tomo Jalžabetić u  svome rukopisu iz 1898. godine piše i o ljudima i njihovome zdravlju, pa se dotiče i umobolnih: Duševne bolesti: kad čovek misli da vidi kojekakove strašne stvari, kao i on koj je bez razloga vesel, pak popeva i pleše, i on koj je pres razloga žalosen veli mu se: da mu se pamet meša. Koj ništ ne zna i ne pamti, veli mu se da je ponorel ili poludel. Koji so od poroda glupi, telesno slabo razviti, veli se da so slabe ili kratke pameti. Ima ludev, a najviše žen, koje vele da je spočetka med coprnicami a potlam priznajo da je obedastel. Čovek koje prez razloga navek vesel pak popeva ili pripoveda kajgoder ili tvori nekoga da mu je novce ili stvari posvojil ili ga je prevaral za nje, tomu se je pamet zmešala a tak i onomu koj e navek prez razloga žalosen. Pri nas ima i duševno bolestnih ludi ali i nema puno od poroda, nego se dogadja, da sako leto v našem kraju, po koj čovek ili žena obedaste. Skoro sakojemu takvomu veli narod da je krivo prisegel pri sudu i najdo več nekakvog zroka, da je bil skem pri sudu, več, za nekakvo stvar.