Listopad je mjesec plodova. Kesteni u listopadu bili su neizostavni. A bilo ih je. Skoro svaka kuća imala je veliko kestenovo stablo u vinogradu.  Kesten, kukuruz, jabuke i mošt su kao braća. Po večerima, dok se je luščil kukruz jel se je kostajn pucanec i pil mošt rezanec. Doduše, jeo se i kuhani kesten. Kestene su znali peći i goričari pri kleti uz vatru s kupicami mošta ili vina (ako ga je još bilo). Pekli su ga u kakvoj staroj zdjeli koju je gazdarica odbacila iz kuhinjskog ormara. Narod veli pojnefca.

Danas je nešto drugo. Stara kestenova stabla koja su davala hladovinu i prepoznatljivost određene klijeti, bila orijentir na brijegu i svojevrsni vidikovac, nestala su. A nekako se više ne uklapa ni spomenuta uzrečica. Druge su sorte u trsju, prije dozore nego kesteni, posvadila se braća. Stoga je domaći kesten sa staroga stabla tražena roba. Rekao je jedan goričar jesenas: Nemrem se više svojega kostajna zapomoči. Se so mi drugi pobrali. A tri imam, velika. To neje moči opčuvati. Nagrnuli znatiželjnici, lakomuši, šverceri, škrtuši, Mičetinke i Čepelovke. Kaže: Bero mi pred nosom bez imalo srama. I f četrtek ga na placu prodajo!