Žetva pšenice bila je jedan od najvažnijih poljoprivrednih radova. Žele su obično žene, pa i muškarci, ali oni nisu bili toliko vični tome poslu. Isprva se želo s kosicom, odnosno srpom. Želo se na kupove, otprilike onoliko strukova koliko je bilo potrebno za jedan snop. Jedna je žena pravila pojaseve od po jednog struka slame, kojega je prepolovila napola i pri latju prefrknola, te položila na zemlju. Druga, zvana nabirajla, nabirala je srpom snop po snop žita i stavljala na pojas. Muškarci su iza njih redom vezali snopove tako što su pojasom obuhvatili snop, pritegnuli ga, ofrknoli nekoliko puta i potpetali ga da se snop učvrsti. Kasnije se žito kosilo kosom. Kosili su isključivo muškarci.

Na kosama su imali učvršćene drevene rasoje (vile) ili savinutu deblju šibu. Tako se zamahom kose ravnomjerno slagali brazdu žita radi lakšeg nabiranja snopa. Takav je snop ljepše izgledao i bio bolje posložen od onoga koji je nažet srpom. Nakon požnjevenog žita žnači su snopove slagali u stavice (kupove) da se osuše. Ako je pšenica bila previše zakorovljena sušila se na strništu nepovezana. Da bi se to spriječilo, u proljeće se plijevila (pukal drač). Stavice so se nastavlale okomito snop uz snop, obično po 11 snopova. Nakon sušenja snoplje se kolima odvozilo kući i slagalo u plastove ili u štagalj. Tek tada je bilo spremno za mlačenje, odnosno vršidbu.